О Миловану

Драги мој брате,

Не могу да те пустим да одеш а да ти не упутим још коју реч. Увек би остало још речи које још нису речене, речи братске љубави, савета, речи о временима и нашим прецима које треба да памтимо.

Има и много тога што о теби треба да запамтимо, лепих речи о човеку какав си био.

Тежак живот може да те учини грубим, непрестана мука и рад нису ти оставили времена за кафану и више дружења са људима, за слаткоречиве приче које си сигурно имао у себи.

Ни велике школе ниси могао да завршиш јер су некад други одлучивали ко ће да се школује а ко да чува и ради имање. Али поштован мање ниси био, велики радник и поштован човек какви су били наши стари.

По ноћи си шљиваре садио, под сијалицом радио и зидао да би сутрадан наставио посао да деци обезбедиш за живот и школовање и да од њих створиш цењене, вредне и поштене људе и у томе си успео. Каже се да у животу није живео ко није саградио кућу, посадио воћњак и оставио иза себе потомке. Ти си успео и много нас ће остати којима си садио воће и градио куће. Из твоје куће нико није отишао а да није добио оно за шта је дошао ако је тога било у твојој кући.

Живео си поштено, према божјим правилима и сигурно да си заслужио и да ћеш почивати, како Црква каже, где праведници почивају.

Одмори се брате мој. До задњег си патио, не што си болестан него што више не можеш да радиш. Док има нас који смо те познавали памтићемо те по добром.

Нека ти је вечни мир и покој. 

Гордана Милошевић